Кад човјек ништа не ради нема времена ни за шта.

Пише: Милан Вујовић
Једва сам се наканио да почнем да читам роман „Путујуће казалиште“, Зорана Ферића. Испоставило се да је то одлична, сјетна, на моменте и потресна прича о ауторовој породици кроз 20. вијек. Натјерала ме је, поред осталог, да се мало информишем о погибији голобрадих младића неспремних за живот, а камоли за бој, на Сремском фронту. Оно што ме поразило јесте чињеница да су, како описује Ферић, страдали не само од непријатељског метка, него и од „пријатељског“, кад су покушавали да се повуку и не гину узалуд.
Иначе, борбе на Сремском фронту вођене су 172 дана, од 21. октобра 1944. до 13. априла 1945. године. На том бојишту сударило се око 250.000 војника. На страни Југословенске армије, у једном периоду, учествовале су јединице Црвене и Бугарске армије, као и бригада „Италија“. Већину састава једанаест партизанских дивизија које су краће или дуже вријеме ратовале на Сремском фронту чинили су регрути из Србије, младићи мобилисани у јесен 1944. и почетком 1945. године. Нјихова „обука“ није трајала више од десет дана и младићи, међу којима је било и малољетних, послати су на фронт, на добро утврђене Нјемце и усташе.
Историчари се слажу да тачан број погинулих (још) није утврђен. Партизанска историографија наводи да је на овом ратишту погинуло 14.826 бораца Југословенске армије, уз напомену да тај број није коначан. Погинуло је и 1.100 бораца Црвене армије, 623 припадника Бугарске армије и 163 борца бригаде „Италија“. По истом извору њемачки губици износили су око 30.000 погинулих.
Насупрот овим подацима, износе се тврдње да је број жртава био најмање двоструко већи.
Дакле, подаци су различити, али сви се слажу да је на Сремском фронту погинуло више људи него у свим непријатељским офанзивама током Другог свјетског рата на територији Југославије.
И данас се води полемика да ли је Сремски фронт највећа ратна побједа Југословенске армије у Другом свјетском рату или непотребна кланица када је рат већ био готово завршен...

* * *
Све чешће бјежим у ауру својих омиљених домаћих евергрина, својеврсних југословенских тугованки, чије су стихове, углавном, писали афирмисани пјесници. Претпостављам да свако од нас, из педесет и неке, има своју топ-листу. Моја, и у скраћеном издању од пет пјесама, може у свако доба да ме баци у (кара)севдах: „Одлазак“, Арсен Дедић („Тамо, тамо да путујем, тамо, тамо да тугујем, да чујем оне старе басне, да млијеко плаве бајке саснем“); „Прича о Васи Ладачком“, Ђорђе Балашевић („Млад је, кажу, био и кад је умро, сред биртије, од срчане капи. Клонула му само глава, ко да дрема, ко да спава и још памте што је задње реко: Джаба било коња враних, по ливади разиграних, џаба било сата и салаша. Джаба било њива плодних, винограда благородних, џаба било каруца, чилаша, када нисам с оном коју волем!“); „Добро вече, мој животе“, Лео Мартин („Сваким даном све старији уморан се кући враћам, загрлиш ме на вратима, обична је прича наша“); „Остала си увијек иста“, Мишо Ковач („Одавно већ нисам мислио о теби, међу нама дани и године стоје, никада те више пронашао не бих да се јуче нисмо видјели нас двоје“); „Потражи ме у предграђу“, Мери Цетинић („Дријемају једра од рубља и цвијећа, чекају вјетар да некуда плове, чујеш ли, наше нас предграђе зове, траже те куће и улице старе“).

* * *
Гдје год би се појавио Драгомир Драган Вујовић чуо се жамор дивљења упућен наочитом, високом Црногорцу, продуховљеног лика. Плијенио је осмијехом и оптимизмом. Био је усправан као Ловћен. Благ као што му је отац био, поп Петар, али кад треба и тврд као Орлов крш. И дјечачки заљубљен у своје цетињске снове и своју музу, своју Марију, која је одлучујуће утицала да његове дивне особине дођу до пуног изражаја. Нажалост, преполовљен је тај најљепши пар у нашој породици. Каква су то господа бечејска била, Марија и Драган!
Били су нам далеко од очију а тако близу срца. Знали смо да тамо далеко, на сјеверу Србије, у Војводини, живи неко ко држи ову нашу ширу породицу на окупу, не физички већ духовно. Прошлог јануара пожелио сам Драгану за осамдесети рођендан да још дуго, не само као најстарији него и као најгласовитији међу нама, буде наша матица, наш светионик који се пали кад треба, кад је мука и кад брод треба увести у мирну луку. Не слутећи да ће ово зло од короне тако неочекивано погурати његов одлазак код оца и мајке, и браће. Корона нам није дозволила ни да га ожалимо како треба, да тугујемо, да се спремимо за овај чин растанка, да покушамо, иако унапријед знамо – неуспјешно, да утјешимо нашу драгу Марију, да Санду и Наташу, и Лјиљу, загрлимо и још више их расплачемо, јер нема дирљивијих суза него кад кћерке плачу за оцем, и сестра за братом. Посебно за оваквим какав је био Драган. Вјеровали смо да ће се још много дана и ноћи смијенити над Биљардом док наглас не изговоримо његов омиљени стих: „Ђе је зрно клицу заметнуло, онде нека и плодом почине.“ Али, судбина је хтјела другачије. Драган се прије времена вратио на своје Цетиње. Нјеговим одласком смањио се испод половине број унучади Николе Иванова Вујовића с љуботињских Нјива. Шесторица ору небеске њиве, још четворо ове земаљске. С тешком тугом сјећамо се и доброг Веска Даниловог, чијом је прераном смрћу почела да се осипа и млађа генерација.
Срећом и на радост, остаје бројно потомство, од Америке до Србије и Црне Горе, које ће с поносом чувати успомену на своје претке, нарочито на Драгана, дивотника, горостаса њежног срца, којем је мјесто, по неписаном правилу, увијек било на челу трпезе и којег је Бог одвео у рајско насеље.

* * *
Понекад ми је стварно жао што не живим у Подгорици.
Онда бих могао сваког викенда да долазим у Бар, на излет...