Ковачевић Милица - “Кроз брвацке пињате” Брца 2021.

Кафа се куповала у Бар сирова, па се дома, по потреби, пригала на огњиште у пржулин. Послије се мљела у млин који се традиционално доносио из Цариграда, а звао се дергемен.
Права мјера за кафу, тзв. „средњу“ била је на један фиџанчић - ложичица кафе и ложичица цукра.
Стаи се вода да узаври. Када узаври одијели мало воде у фиџанчић.
Тедара стаи цукра и промути, а у задње кафу и опета промути. На веома тихоме огњу кафа треба три пута да дође узгор.
Сваки пут долијеш по мало од оне водице што си одијелила, пазећи да ти се не препуни џезва.
Сада кафу остаи да се станка неколико минута, па је напуни у фиџанћие, пазећи да не улијеш фундаћу. Пунане ћикарице и
цукаријеру коцкама цукра, нареди на гвантијеру и тако га извади на таулин.

Ако гости пију сличну кафу, варила се у вељу џезву за све, а свако је стајао цукра по жељи.
Неко је волио „слатку а танку“ ( мање од једне ложичице кафе, а више од једне цукра). Некоме је кафа чињела грдо па је стајао пола ложичице кафе и пола цукра, то се звала „вода од коштање“. Ако се стајало на 1 ложицу кафе 2 ложице цукра звала се „шербетана“. „Густа кафа“ је била кад се стаје 2 ложице кафе и једна цукра на један филџанчић. А ако се стае 2 ложице кафе и 2 цукра онда је то
била кафа „да се истегује“.
Најслађу кафу је пио Нико Матин Вуксановић. Прије него што почне да пије кафу Мило Маџар је увијек у филџанчић сипао мало воде.
Уз кафу обавезно иде студена вода, најбоље од Проśелина.