Заштитница напуштених животиња из Бара пише Једру ...
Наша суградјанка, ученица Средње стручне школе у Бару, Марија Пискулић, освојила је прво мјесто у категорији кратке приче. ,, Изгубљене шапице”,али и послала поруку свима нама да нико не бира улицу за дом.
Саосећање и љубав покрећу на добричинство.
Кратка прича бy Марија Пискулић
Изгубљене шапице
Свакодневно, у скоро сваком граду, насељу, улици-постоји омањи или вечи чопор напуштених животиња. Биле то мачке или пси, има их на стотине, ако не и на хиљаде. Та бројка указује на то колико је наш народ хуман. Ти пси се нису сами пустили, нису сами отишли. Они су напуштени од стране неодговорних грађана. Честа појава су и животиње пуне рана. Те ране су изазване човјечијом руком. Тужно је видјети тај призор. Призор гдје биће без чула говора моли за помоћ само једним чулом - погледом. А ми као нијеми, прођемо - а неки од таквих људи, упуте им и ружне ријечи. Вјероватно мисле у себи да тај пас или мачка не могу ништа разумјети, ал итекако разумију. Још тужнији је призор видјети њихово склониште. Пуно блата, смећа и хладноће. Ове јадне животиње се морају суочавати са разним временским непогодама. Када је киша они су мокри и самим тим се и разбољевају. Када је снијег, ситуација је иста. Од сунца их задесе велике тјелесне температуре јер су без воде и услова за живот. Тако гладни и без мјеста пребивалишта, из дана у дан се боре за опстанак. Можемо их видјети свугдје, и ако им пружимо мало љубави, они ће нас пратити до куће, као да су они нас одабрали. Баш нас моле за љубав. Многи своје животиње препуштају азилима. А да ли сте се запитали, како ти азили изгледају данас? Азили су препуни животиња. Сви ми мислимо да је то сигурно мјесто за њих. Не добија свако од њих количину љубави која је потребма за њихову срећу. Разумијем чињеницу да не можемо сви имати кући љубимца. Сматрам да можемо бити бољи од овога, тако што ћемо тој јадној животињи - пуној љубави, направити топли оброк током хладних дана, и оставити му топли јастук или ћебе да преброди ноћ. Дати му воде током претоплих дана! А најмање што можемо урадити је пружити им љубав, њима то значи много. Поред ситуација гдје можемо видјети у нашем друштву и аномалија у оваквим ситуацијама, желим такође да се осврнем и на ону хуману страну. Колико има појединаца којима недостаје емпатије према живим бићима, толико има људи, хуманиста који не могу да одоле тим слатким очима недужних бића. Организације које удомљавају животиње, несебично пружају своју племениту подршку, инспиришу људе да се саосјећају, науче о одговорном власништву и доприносе стварању љубазнијег свијета за наша живахна створења. Из свог примјера могу рећи да нисам зажалила што сам пружила љубав животињи која ме је вјерно пратила кући. Након толико дана дружења и узајамне љубави, њен живот сам узела у своје руке и довела је кући. Захвалност у њеним очима је била неописива. Нјена љубав и саосјећање је нестварно. Прати ме у стопу, тако је одважна, умиљата и пуна љубави. Овај свијет би био љепше мјесто када бисмо од животиња учили како вољети, бити лојалан и како опстати у овом свијету пуном изазова и препрека!
