Традиција дуга четири вијека.

Нема сачуваних записа о томе када је и откуда кафа стигла у Бар.
Претпоставља се да је дошла заједно са Турцима, крајем 16. или почетком 17. вијека. Углавном, постоји доста записа, али и усмених трагова (у језику, причама, досјеткама, анегдотама) да је култ пијења кафе веома брзо успостављен. Тим прије што у Бару, који је био под турском владавином, нарочито у његовом урбаном дијелу, веома мало или нимало, нијесу били заступљени алкохолни напици. Свако окупљање подразумјевало је пијење кафе или шербета.
Шербет се справљао веома једноставно. У џезву са врелом водом стави се мало шећера (штедјело се и на томе) и пусти се да прокључа. Потом се сипа у филџан или чикару (прво је шољица без дршке, а друго са дршком) и тако се служи.
Шербет се обично правио за жене или дјецу, као и за мушкарце који нијесу пили кафу.
Жене и дјеца су били присиљени да пију шербет јер, напросто, није било кафе за све, а предност су имали мушкарци.
Кафа или како се у већини барских села назива ''кава'' (са дугим а) пила се у свим пригодама. На свадбама, сахранама, вјерским скуповима, мобама, приликом сусрета у Пјаци. У свакодневној комуникацији међу старијим људима који би се срели у барској Пјаци кориситило се: ''Хоћемо ли у каву?'' (овдје се израз ''кава''користи за кафану, јер се подразумјевало да се ништа друго тамо не може пити). На сахранама се искључиво служила кафа, а на свадбама кафа, шербет и шуруп-сок од неког од домаћих сирупа).
Да је кафа била главно пиће на свадбама говори нам и фраза која се корисити и дан-данас у неким муслиманским селима око Бара - ''попила се кава''.
Нјом се означава озваничење вјеридбе. Био је то дан када се очеви и најближа мушка родбина двоје заручених (наравно, без њих) нађу у старобарској пјаци и објелодане склопљени договор о вјеридби. Говорило се ''Дала се ријеч, у петак се пије кава у Стари Бар''.
Такође, за оне људе који нису могли да присуствују нечијој свадби или сахрани, или пак свечаности поводом рођења дјетета, сунећења и у другим пригодама, важио је обичај да накнадно пођу у ту породицу и ''попију каву'' чиме би испунили своју свечану обавезу, или у случају сахране изразили пијетет према умрломе. Обичај је био и да се, уколико се честита рођење или сунећење дјетета, под филџан (шољицу од кафе) стави новац.
Кафа се, за домаћинство, куповала зелена односно непригана (непржена).Пржила се на огњишту, у долапу (пржуну) специјално купљеном за ту намјену.Након пржења мљела се у млину (који се углавном куповао у Истанбулу, па отуд одомаћени назив за млин - дегермен). Самљевена кафа се потом стављала у џезве и наравно, по укусу кувала (или варила), а понегдје се корисити и израз ''пекла''. Печење или варење каве, обављало се на огњишту и то на жару, па је зато имала посебан укус.
У сиромашнијим породицама, а у кризним временима и у богатијим, због уштеде, кафа се мијешала са, такође у долапу, испеченим грашком и тако се мљела.

Из књиге Традицонална барска кухиња /издање 2006г./