Све тврдње да су у литијама у већини непријатељи Црне Горе и њене државности, великосрпски националисти, заведени и изманипулисани, као и да су политички мотивисане, падају у воду пред истином да ће шетње стати оног часа кад буде повучен Закон о слободи вјероисповијести.

У чему је тајна бројности литија, неочекивана за све? У томе што их предводе они који су сушта супротност наших политичара, попут ректора Цетињске богословије Гојка Перовића или пароха барског Слободана Зековића, људи имуних на охолост, надменост, среброљубље, непотизам, похлепу, бахатост...
За, чини се, једини могући исход литија од виталног је значаја и да их не ,,бране” Златибори, Вулини и други курири и информери.
Лидер ДПС-а се изгледа први пут у политичкој каријери преиграо. Обично је послије његових оштрих коментара и упозорења о наводној угрожености државе, ентузијазам протестаната сплашњавао. Сад се повећава након сваког његовог јавног наступа. Или он више нема моћ да убиједи људе у то што говори или је дирнуо тамо гдје су људи најосјетљивији. Успио је да изведе на улицу и апатичне и резигниране, и посматраче и апстиненте...
Можда је за јесење изборе призвао излазност већу него икад.
Као лидер ДПС-а може да се понаша како жели, али као предсједник Црне Горе у обавези је да разборито и помирљиво, што прије, смири напетост у држави.

* * *
Трагична судбина дјевојчице која је 31. јануара растужила и без ваздуха оставила читав Бар, ваљда је довољна опомена да се на Булевару династије Петровић мора поставити жељезна ограда коју нико неће моћи да пробије. Крпљење рупа на постојећој била би залудна работа.
У почетку би било гунђања, али сви бисмо се врло брзо навикли да Булевар прелазимо на једном од два семафора, код зграде Општине или код Три куле или на кружном току, доље према Жељезничкој станици.

* * *
У мору лоших, једна потенцијално добра вијест готово је неопажено прошла: пут преко Сутормана проглашен је, одлуком Владе Црне Горе, за регионални, што значи да ће држава преузети бригу о њему.
Откако је изграђен тунел Созина, пут који повезује Бар са Вирпазаром преко Сутормана потпуно је запуштен. Свака јача киша изазива клизиште, бујице односе и половину коловозне траке. Честе санације, кажу, много коштају барску општину, али свако ново невријеме чини своје. А тај пут једина је веза Туђемила и околних села са Баром. Отварање тунела Созина маргинализовало је овај крај и Суторман.
А не би требало да буде тако. Суторман је изузетно излетиште. Удаљено је од центра Бара, од морске обале, десетак километара. Надморска висина на превоју гдје се налазило Дјечије одмаралиште и одакле пут почиње да се спушта ка Вирпазару и Скадарском језеру, износи 805 метара. Ранијих зима, за многе Баране и њихову дјецу и овако запуштен Суторман био је раван Дурмитору и Копаонику.
У некадашњем Дјечијем одмаралишту које је одавно претворено у руину, малишани из Бара проводили су распуст и викенде, радовали се Школи у природи. Било је предлога да Одмаралиште постане научно-истраживачка станица за најталентованију дјецу из Црне Горе и окружења, нешто као Петница код Ваљева. Говорено је и да ће бити обновљена пруга уског колосјека преко Сутормана као једна од највећих туристичких атракција у овом дијелу Европе.
Ништа од тога.
А Суторман, горд и заносан, стајаће тамо гдје је сада и кроз хиљаду година. Ваљда ће неке нове генерације знати да узму од њега оно што несебично нуди – нетакнуту природу, са мноштвом извора.
Трачак наде да би се то могло догодити и за нашег земана јесте ова одлука да цеста преко Сутормана добије статус пута од регионалног значаја.

* * *
Много просјака је, ових дана, пред барским продавницама (разним мини, макси, супер, мега и осталим маркетима). Сад их има толико да не вјерујем да сви добро пролазе, а некад је један од њих који је просио испред „Драгстора“ покојног Р. Ичевића, ,,зарађивао“ дневно и четвртину моје плате.
Оволику концентрацију оних са испруженом руком видио сам још само у Москви, у мају 1992. године, гдје сам са пјесником Петром Ђурановићем и новинаром Славком Шепићем, у име Друштва црногорско-руског пријатељства, боравио на Конгресу словенске писмености и културе. Сваком просјаку Петар је желио да удијели. Узалуд смо га молили да штеди паре. Нјегова љубав према Русији била је толика да му је било непријатно што види толико просјака на улицама њене пријестонице, па им је, пружајући рубље, говорио: ,,Хајде, иди, купи хљеба, не брукај Русију!“
И они су заиста и одлазили ка продавници, али по вотку.

* * *
Једна индијска народна пословица каже да све пролази и да нам ништа не припада: породица, жена, дјеца, наше тијело и наше богатство. Па шта је онда наше? Наша добра и зла дјела. То мора да имају на уму сви, и они чије вријеме траје већ три деценије и они чије ће вријеме тек да дође.
Те двије ријечи ,,све пролази“, та једноставна мисао о пролазности живота, јесте извор бескрајне туге, али и бескрајне утјехе.

* * *
Забога, је ли постојало вријеме прије мобилних телефона?

* * *
Полумртав сам откад нема сајта ,,цхессцубе”. Сад умјесто да играм шах, бушим балоне...

Ставови изражени у овом тексту Ауторови су и не одражавају нужно уредничку политику Једра.