Пише: Перо Радовић, ТВ аутор и публициста

Уважени народни посланици Скупштине Црне Горе,

Јесте ли гледали тениски меч полуфинала Вомблдона између Роџереа Федерера и Милоша Раонића? Волио бих ако сте гледали, нарочито један број вас.

Што о овоме причам?

Мене је меч овеселио. Можда се тако осјећао и највећи број грађана Црне Горе. Имају право и они којима је било свеједно. Али, у овом случају био је, ипак један елеменат који може да буде свакме занимљив. Закон живота. Док једна тениска звијезда (Федерер), можда највећи у историји овога спорта, док та звијезда полако залази, друга (Раонић) јавља се у пуном сјају.

Ни ово претходно што сам испричао није главни разлог што пишем овај текст. Прави разлог је у Раонићевом понашању. Побиједивши Федерера (види горе о Федереру) пласирао се у финале Вимблдона, турнира који слови за незванично првенство свијета у тенису. По оба основа (Вимблдон и Федерер) Раонић је остварио до сада највећи успјех у каријери. И – послије задњег, побједоносног поена, није ни урликнуо (у току меча само је понекад узвикнуо, храбрећи се), није се у трансу бацио на подлогу, није бацао према публици дијелове знојавог реквизита, није... Достојанствено се на мрежи поздравио са побијеђеним, испратио га до излаза (то је сјајна обавеза, једино на Вимблдону) и, са озареним лицем и дигнутом руком направио круг према гледалишту. Ово не описујем само због оних који нијесу гледали меч.

Све скупа, самом чињеницом да је Раонић наше горе лист, да је рођен у Црној Гори, па макар и играо за другу државу, довољно је за понос. (Превише ли је тог лишћа понос изван Црне Горе).

Размишљао сам откуда то држање и – само дијелом одгонетнуо енигму. Камера је повремено показивала реакцију његових родитеља (Подгоричани, сада и они живе у Канади). Реаговали су као и Милош на терену. Ето, у овом примјеру, стекла се нека нит из наше традиције, плус родитељи... Отуда се понекад каже за Црногорце, Црногорке посебно – да имају нешто посебно ( плаши ме прејака ријеч – аристократско) у себи.

Е, а-пропос аристократије, враћам се Скупштини Црне Горе и њеним посланицима. Највишим представницима грађана ове државе.

Кад је уведен парламентаризам у државама насталим распадом бивше Југославије, почели су и цјелодневни ТВ преноси са засиједања њихових парламената. Слушали смо и гледали наше, понекад и њихове. Из два велика еx-yу центра тада сам чуо коментаре да се посланици у црногорској скупштини у односу на њихове понашају аристократски. Лијепо је звучало. Али, како је вријеме пролазило, показало се да аристократско с почетка мијењало је опште балканско. Себи сам то објаснио да је понашање на почетку било дјелом резултат традиције у народу, али још више из страха. Јер, управо у традицији на овим просторима се понекад за погану ријеч губила и глава. Како су у Скпштину међу посланике непримјерене ријечи полако пузећи улазиле, а благодети статуса посланика се ослачавале, кожа на лицу је дебљала, и – код једног броја посланика ни трага од добре традиције. А ни бојазни да ће отићи глава. Евентуално „држите ме да га не убијем“. На срећу, још је довољно скупштинских посланика (дама посебно) који чувају образ грађана Црне Горе.

Али, они први, покварише ми расположење, јер се однекуд јавише као поређење.

ПС

Случајно сам се касније укључио у директни програм Спорт Клуба и то управо у вријеме када је коментатор анализирао меч Роџер Федерер-Милош Раонић. Читаво вријеме он је објашњавао како је Роџер због својих грешака изгубио меч, а ни помена о томе – да је ту било и неке Раонићеве улоге. Колебам се коју ријеч коментаору да упутим – да ли у Раонићевом маниру, или у стилу коментатора. Ипак, било је отужно слушати ту анализу. Умало да употријебим неку погану ријеч.

Безмало да је небитно какав ће бити исход финалног меча у недјељу. А, надати се...