Све пролази, рекао је мудрац, па и барске протесне шетње, које су ме опорављале у сваком погледу, посебно менталном.
Куд ћу и шта ћу сада са собом у недјељу у подне?
Пише:Милан Вујовић
* * *
Не вјерујем да ће се у догледно вријеме окупити више Барана у протесној шетњи него што их је било у недјељу, 17. фебруара.
Грађани Бара свих годишта, образовања, вјера, нација, добили су битку чисту као први снијег на Румији, коју је премијер, у првом налету, покушао да натруни и обесмисли. Касније је ревидирао став, па „државни и развојни пројекат“ нико више не помиње. Напротив, биће „чемпресари“ на мукама да се одбране од оних који су „од почетка били против изградње вртића у дворишту гимназије“.
* * *
Одавно о једној теми није исписано више текстова као о сјечи барских чемпреса. Пало је много разборитих, помирљивих, али и непромишљених, тешких ријечи. Кад смо код ових других, сјетих се ријечи бабе Милице која је говорила ријетко, али „ијетко“: „Не треба трошити ријечи иза којих нема разговора...“
* * *
Ипак, актери врхунског лицемјерја били су они који су посјекли готово стотину стољетних стабала чемпреса, оптужујући за евентуално пролонгирање изградње вртића оне који су све вријеме вапили: „И чемпреси и вртић!“
* * *
Стварно вјерујем да предсједник Општине воли Бар ништа мање од било кога ко је био на протестима, али је, као сваки добар домаћин куће, морао да смогне снаге и каже надлежном министру и његовим послушним сљедбеницима у граду да Баранима чемпреси не служе за огрев, него за украс, за сјећање на неке лијепе дане, за стварање традиције, за склониште од љетње жеге и јесењих киша, од сјеверног вјетра, за инспирацију овдашњим пјесницима и заљубљенима...
* * *
Добро је што ће аутор овог блога и његови читаоци одморити мало од чемпреса, али нико не би требало да искушава, што би рекао др Лј. Живковић, „пробуђену барску младост“. Уколико они који су дозволили сјечу чемпреса ускоро не врате у пређашње стање и унаприједе парк испред гимназије (нови засади, расвјета, клупе, итд.) и не одреде нову локацију за вртић, чуће, без сумње, опет „громове како тишину земље слободне са грмљавином страшном кидају“.
И вјерујем да ће бити активиран онај захтјев Грађанске иницијативе који се некуд загубио: да одговарају одговорни за сјечу чемпреса.
* * *
Предсједник Општине Будва М. Царевић почео је свој двогодишњи мандат тако што је прву плату донирао "Пужевој кућици" – Удружењу родитеља дјеце и младих са сметњама у развоју, а другу Владу Папану, тешко страдалом у саобраћајној несрећи. Сва његова примања у наредна 22 мјесеца ићи ће у хуманитарне сврхе. Демагогија? Не знам, али лијепо звучи. Баш као што лијепо звучи и то што је Царевић за савјетницу именовао Ј. Баштрицу из ДПС-а, поручивши да неће дозволити политизацију и именовање нестручних кадрова, јер су им грађани дали мандат управо због тога да буду другачији и бољи од ДПС-а.
* * *
На градском гробљу Гвозден бријег сахрањен је мој тетак, професор Душан Илинчић. Имао је 85 година. Био је најмлађи од три зета попа Павла.
Лако га је било познати по усправном држању, одлучном кораку, беспрекорној гардероби, бујној коси, бучности и вјечитом осмјеху. Нјегов наступ и његов изглед говорили су да је пред вама добар човјек. И памтим да је знао да заспи колико стави главу на јастук, а кажу да то могу само праведници, мирне савјести.
Човјека најбоље упознате кад живите с њим, кад дијелите кров над главом. Течо је крајем седамдесетих радио у Београду и имао изнајмљени стан на Канаревом брду. Септембар 1979. провели смо у том стану. Пажњу којом ме обасипао, као да сам му син, никад нисам заборавио, ни оне лубенице које је сваког дана доносио с посла да се освјежим док учим. И нисам му се одужио. Ово кратко посмртно слово је тек мали покушај.
О овом колосу из Роваца не би требало судити по посљедњих неколико мјесеци живота. Јер, ма колико човјек био снажан, и физички и ментално, не може се одупријети разарајућој снази смрти. А Душану Илинчићу смрт је ушетала у живот много прије него што га је позвала и одвела у царство небеско. Оца није ни упамтио, а у старости остао је, у релативно кратком року, без супруге, млађе сестре и свастике која му је била као сестра. А онда га је судбина ошинула тако жестоко да то више није био онај стари Душан – у пуној животној и радној снази умрла је његова једина кћерка Лјиља. Од таквог ударца опоравка нема...
* * *
Барски кафићи на обали мора ових сунчаних мартовских дана испуњени су као усред љета. А конобари, ваљда омамљени од сунца, гегају се и никад да донесу пиће.
„Лијепо га је за смрт послати“ – говорио је за спорог конобара један овдашњи боем, који, од недавно, такође почива на оном пребукираном брежуљку ка којем воде сви барски путеви...
