Једном давно у Сарајеву..кад сам био млад.

 ПИШЕ: Лабуд Н. Лончар

Униформу ЈНА сам обукао са четрнаест година, у Сарајеву, давне 1978.године. Као  питомац војне школе. Међу свим својим друговима питомцима био сам један од најмлађих. И сада знам да смо сви ми некако заједно, у униформи обучени, замијенили лопту и играчке са ПАП-овком, са пушкомитраљезом М53, ручним бацачем и сличним играчкама..а аутомат М-56 смо добијали на задужење као награду..тенкови су прелазили изнад нас док смо ми лежали у рововима по Пазарићу..још увијек су ми у глави неке „косе“..Ферхатлијска, гробљанска и не знам више која коса...

 Али мислим да ово није ово прича о томе...

**

Прича је о кромпируши, оној сарајевској. Башчаршији. Ашчиници..и мом слободном времену. Наиме, кад би имали излазак у град после напорне обуке обавезно би завршавали на Башчаршији да војничку храну допунимо ћевапима и питама. И попило би се неко пиво и запалила цигарета. Тад сам и пропушио. Ловћен. Филтер 57. Кријући. Јер нам је било забрањено до краја друге године. А пите су нас подсјећале на пите које су наше мајке кући спремале. Мени се некако одмах свидјела кромпируша. Ваљда због необичног укуса и мириса лука и бибера у њој. И чињенице да се у мом крају кромпируша слабо или никако није спремала.. А порција кромпируше је иначе била велика, богата  и потаман за младог питомца, да попуни увијек гладни стомак.

***

Тог дана после шетње кроз град и обиласка тетке на Мариндвору продужио сам до Башчаршије и нашао се са својим друговима. Пошли смо путићем поред Хусрев – бегове џамије и сјели у ону малу ашчиницу тј. бурекџиницу. Испричасмо ђе смо били, шта смо радили, кога смо видјели и слично.

Ја, баш огладнио наручих порцију кромпируше. И да ме убијете не знам шта су други наручили и не смијем се заклети  ни ко је од другова био за мојим столом. Знам да смо „напунили“ два стола у  онако малој радњи. У ћошку је џубокс трештао неку од балада „Дугмића“.. Било је то вријеме Бијелог дугмета.

Газда донесе уз шеретска добацивања  кромпирушу која је пуштала своје карактеристичне мирисе кромпира, лука и бибера..

Облизнух се и узех нож и виљушку у руке и таман кренух да започнем јело кад се уз тресак отворише врата и утрча,као без душе, неки лик и исчупа кабал од џубокса из зида. Спустих прибор за јело у чуђењу.

А он као да је дошао смак свијета и као гласник свега тога из петних жила повика: 

„Рајааа, умро друг Тито!!!“ 

И стварно је био тренутни смак свијета. Погледасмо се а видим свима  низ лица цуре сузе.. Газда, мали ћелави човечуљак изађе иза тезга и у рукама гужву неку сумњиво чисту крпу.. Сузе му низ лице теку и гледа у нас као да очекује да ћемо му ми дошапнути неку велику тајну... Ми се погледасмо и без ријечи устасмо и упутисмо се ка вратима. Примијетих преко рамена да ми је пар суза пало у кромпирушу.

Изађосмо у сарајевску ноћ пуну смога и потрчасмо пут касарне „Маршал Тито“.. 

****

 Не знам зашто вам уопште причам ову причу и нијесам сигуран јели ово прича о младости, кромпируши или о нечему другом.. можда зато што ми се данас јела кромпируша а избјегавам је појести због неког вишка набаченог килограма... Свеједно, у мени тиња осјећај да кад бих сјео да је једем истог момента би уз тресак утрчао неки лик  и рекао: 

„Рајааа, умро друг Тито!!!“ ...