Jednom davno u Sarajevu..kad sam bio mlad.

 PIŠE: Labud N. Lončar

Uniformu JNA sam obukao sa četrnaest godina, u Sarajevu, davne 1978.godine. Kao  pitomac vojne škole. Među svim svojim drugovima pitomcima bio sam jedan od najmlađih. I sada znam da smo svi mi nekako zajedno, u uniformi obučeni, zamijenili loptu i igračke sa PAP-ovkom, sa puškomitraljezom M53, ručnim bacačem i sličnim igračkama..a automat M-56 smo dobijali na zaduženje kao nagradu..tenkovi su prelazili iznad nas dok smo mi ležali u rovovima po Pazariću..još uvijek su mi u glavi neke „kose“..Ferhatlijska, grobljanska i ne znam više koja kosa...

 Ali mislim da ovo nije ovo priča o tome...

**

Priča je o krompiruši, onoj sarajevskoj. Baščaršiji. Aščinici..i mom slobodnom vremenu. Naime, kad bi imali izlazak u grad posle naporne obuke obavezno bi završavali na Baščaršiji da vojničku hranu dopunimo ćevapima i pitama. I popilo bi se neko pivo i zapalila cigareta. Tad sam i propušio. Lovćen. Filter 57. Krijući. Jer nam je bilo zabranjeno do kraja druge godine. A pite su nas podsjećale na pite koje su naše majke kući spremale. Meni se nekako odmah svidjela krompiruša. Valjda zbog neobičnog ukusa i mirisa luka i bibera u njoj. I činjenice da se u mom kraju krompiruša slabo ili nikako nije spremala.. A porcija krompiruše je inače bila velika, bogata  i potaman za mladog pitomca, da popuni uvijek gladni stomak.

***

Tog dana posle šetnje kroz grad i obilaska tetke na Marindvoru produžio sam do Baščaršije i našao se sa svojim drugovima. Pošli smo putićem pored Husrev – begove džamije i sjeli u onu malu aščinicu tj. burekdžinicu. Ispričasmo đe smo bili, šta smo radili, koga smo vidjeli i slično.

Ja, baš ogladnio naručih porciju krompiruše. I da me ubijete ne znam šta su drugi naručili i ne smijem se zakleti  ni ko je od drugova bio za mojim stolom. Znam da smo „napunili“ dva stola u  onako maloj radnji. U ćošku je džuboks treštao neku od balada „Dugmića“.. Bilo je to vrijeme Bijelog dugmeta.

Gazda donese uz šeretska dobacivanja  krompirušu koja je puštala svoje karakteristične mirise krompira, luka i bibera..

Obliznuh se i uzeh nož i viljušku u ruke i taman krenuh da započnem jelo kad se uz tresak otvoriše vrata i utrča,kao bez duše, neki lik i isčupa kabal od džuboksa iz zida. Spustih pribor za jelo u čuđenju.

A on kao da je došao smak svijeta i kao glasnik svega toga iz petnih žila povika: 

„Rajaaa, umro drug Tito!!!“ 

I stvarno je bio trenutni smak svijeta. Pogledasmo se a vidim svima  niz lica cure suze.. Gazda, mali ćelavi čovečuljak izađe iza tezga i u rukama gužvu neku sumnjivo čistu krpu.. Suze mu niz lice teku i gleda u nas kao da očekuje da ćemo mu mi došapnuti neku veliku tajnu... Mi se pogledasmo i bez riječi ustasmo i uputismo se ka vratima. Primijetih preko ramena da mi je par suza palo u krompirušu.

Izađosmo u sarajevsku noć punu smoga i potrčasmo put kasarne „Maršal Tito“.. 

****

 Ne znam zašto vam uopšte pričam ovu priču i nijesam siguran jeli ovo priča o mladosti, krompiruši ili o nečemu drugom.. možda zato što mi se danas jela krompiruša a izbjegavam je pojesti zbog nekog viška nabačenog kilograma... Svejedno, u meni tinja osjećaj da kad bih sjeo da je jedem istog momenta bi uz tresak utrčao neki lik  i rekao: 

„Rajaaa, umro drug Tito!!!“ ...