Још једно емотивно и изузетно посјећено вече на бАРС-у.

Фото: Сергеј Забијако
Књига „Друг“, постхумно издање записа о шаху и шахистима, представљена је на другој вечери из бАРС селекције „Барског љетописа“. Синоћ се на платоу Дома револуције, очекивано, тражила столица више, а посјетиоци су имали прилику да уживају у својеврсном омажу аутору дјела – интернационалном мајстору, професору, пријатељу, члану породице... Максиму Лутовцу. Књига је издата захваљујући залагању његовог сина Милуна и пријатеља.
Најављујући двојицу говорника „који шах играју неупоредиво боље од њега“ велемајстора Николу Ђукића и интернационалног мајстора др Лјуба Живковића, модератор вечери Милан Вујовић је казао да све са небеских висина помно прати и аутор книге. „Будите сигурни да ће Максим наћи начина да ми саопшти своје мишљење о овој вечери и шта је све могло да буде боље. Како, не знам, али успјеће јер Максим је и за живота све могао“.
За Ђукића, књига „Друг“ је величанствен подухват. Он сматра невјероватном снагу духа професора Лутовца, да је у тим годинама и са толико здравствених проблема и даље имао снаге да се дружи са пером и пише о магичној игри.
„Кроз све његове књиге о црногорском шаху, од прве коју је написао прије четрдесет година, па до ’Шаховског вијенца’, који ће за све наше будуће хроничаре шаха бити полазна тачка, јер је ту цијела историја нашег шаха, види се бескрајна љубав и права опчињеност коју само шахисти могу да разумију. Ово сигурно није књига писана само за шахисте и ко год воли умјетност и неке интелектуалне подухвате било које врсте, моћи ће да ужива у колекцији, на моменте, филозофских есеја, промишљања о суштини шаха, а кроз суштину шаха често долазимо и до суштине живота“. Ђукић каже да књига садржи мемоарске записе, али не класичне мемоаре, те да га вињете из Максимовог дјетињства подсјећају на Кишове „Ране јаде“ у неким моментима.
„Ова књига, без претјеривања, може да се назове малим умјетничким дјелом“, устврдио је Никола Ђукић, додајући да је професор Лутовац био вољен и поштован, да је оставио огроман траг, те да му шахисти дугују захвалност за књиге које је написао, за турнире које је организовао и за потезе које направио у свијету шаха.
Максим је, по ријечима једног од тројице блиских пријатеља др Лјуба Живковића, био посве оригинални човјек и оригинални шахиста.
„Сваку партију је играо на побједу. Није омаловажавао противника, цијенио га је, чак и волио, али је на свим првенствима Црне Горе сваку партију играо на побједу. Сви смо били увјерени да Максим дубоко вјерује да он шах зна боље од свих. Волио је компликоване позиције са низом могућности, велике опасности у игри и знао да повуче невјероватне, изненађујуће потезе“, сјећа се Живковић.
Синоћња промоција је, по ријечима др Лјуба Живковића требало да носи назив „Саламанко, љубави моја“, објаснивши зашто: „Када је Максим ушао у старије године и престао да се бави такмичарским шахом, силно је волио те брзопотезне партије, такозване ’цугерице’. Милан и Максим су играли те брзопотезне партије, али су истовремено помно пратили ’Спортско поподне’ и заједнички играли спортску прогнозу. На једном тикету су имали свих дванаест погодака, па су очекивали не малу новчану награду. Међутим, у посљедњем минуту, у тој некој Другој, Трећој шпанској лиги, ’Саламанка’ прима гол и од награде нема ништа. И док Милан вришти и изговара понеку ’лијеву’, Максим сједи мирно, вуче потезе, удара по шаховском сату и тихо пјевуши ’Саламанко, љубави моја’. Та метафора, ’Саламанко љубави моја’, била би идеална да носи име ове дивне вечери“, закључио је др Живковић, евоцирајући успомене на дугогодишње пријатељство са Максимом Лутовцем.
Изражавајући захвалност посјетиоцима који су својим присуством, „исписали осмо поглавље књиге ’Друг’, поглавље које је недостајало, а којим се свечано затвара круг једног живота, а отвара нови ка којем сви ми тежимо, круг о трајању и смислу живота“, Максимов син Милун Лутовац је открио да књига у себи крије кључ тајне. „Она је по својој унутрашњој структури налик шаховској партији и може јој се прићи, то јест, ући у њене лавиринте, са сваког приказаног поља – партије или поглавља. Како год, и ко год, урони у њу, увијек изнова, откриваће причу о човјеку. Ако књигу књигом чине људи, онда за Максимову нема зиме“, закључио је Милун Лутовац и испричао причу која на најбољи начин дочарава особине које су красиле његовог оца.
„Била је корона. Сви затворени у своје ’квадратуре’. Обилазимо се, надајући се да ћемо избјежи оно најгоре, оно што нас окружује... Нова пошаст је пред вратима. Опомиње и буди старе зебње, али и обичаје – да се човјек, у тешком времену поново окрене себи и својима, јер на крају шта остаје осим дјела – породице и драгих пријатеља. Ми млађи, покретнији, обилазимо старе. Нешто потргујемо и дотуримо, али више желимо да отпишемо још један дан неизвјесности...
Максим је писао, пратио спорт и заједно се са Лалицом, његовом женом и другом до ’потоње уре’ радовао нашим доласцима, одбијајући притом помисао да му незвани гост – вирус, може и на тај начин покуцати на врата. Вјеровао је да тамо гдје постоји љубав и добра намјера, за вирус нема мјеста. Одлагао би оловку, прекидао рад и након послужења о којем је бринула мајка, одмјеравајући нас погледом, као да неким, само његовим, инструментом преиспитује наша расположења, упитао: ’Милуне, шта има ново?’ Обично бих одговарао да нема ништа посебно. ’Исто код нас, исто код вас – свуда исто!’
Други дан би се понављало исто. Дођемо, опет мајка с њеним ђаконијама, а Максим, у његовом лежерном стилу: ’Милуне, шта има ново?’
Једне вечери, пред неке баклаве које је мајка спремала за Максимов 85. рођендан, кад смо се окупили, баш онако како је он то волио, на питање Милуне, шта има ново?, оставих есцајг и мало нестрпљиво одговорих: ’Ништа ми теже није него кад ме питаш шта има ново! Знаш да нема ништа ново, сви смо затворени, свуда је исто. Сваки дан, свима!’ Максим није рекао ништа. Пажњу му је привукла баклава за коју је знао да каже да никад није окусио бољу од ове што му његова Лака, како је тепао својој супрузи, спрема.
Прошло је десетак дана. Опет сам у родитељској кући, све тече по реду и како треба. У једном тренутку, Максим скиде наочаре, пакује расуте рукописе и умачући чајни колутић у тек скувани чај, пита: ’Милуне, шта има... старо?’”
Књига „Друг“ објављена је прије неколико мјесеци у издању ЦИД-а из Подгорице.
Током промоције је емитован шестоминутни видео-запис интервјуа са Максимом Лутовцем који је за ТВЦГ и Бар Инфо урадила новинарка Весна Шошкић, као и дио из разговора који је са њим на таласима Радио Бара водио селектор бАРС-а Жељко Миловић.