Кажу да умјетник цијелог свог живота ствара једно дјело: једну слику, један роман, једну причу, једну пјесму...
Пише: мр Милун Лутовац
Човјек се кроз стваралаштво огледа у бићу немјерљивог свемира и обрнуто, кроз исти вид, свемир се зрцали у бескрајним и појединачним датостима. Вјечна игра запитаности и огледања, то јест, стварања умјетничког дјела, проистиче из умјетникове потребе за осјећањем независности свога бића. Тежња ка независности једног умјетничког дјела чини његов јединствен и непоновљив облик. Умјетнички облик подразумијева цјелину једног бића јер умјетничко дјело је недјељиво, баш као и биће које га испуњава.
Умјетност Драгана Караџића не рјешава питање опстанка и независности стваралачког бића, већ суптилно свједочи о начину да се оно нађе, и да буде. Исцртавајући пут кроз свијет умјетности Караџић је и сам, свјесно или несвјесно, пристао на њему блиске праузоре, о чему сједочи осврћући се на своје дјело:
„Дуго времена, занимао сам се за културу далеког истока, калиграфију, писмо, значајне умјетнике... Такође сам имао интересовање за културу Индије и мандале, као и за јунговско искуство и њихова архетипска тумачења (...) Мандале су духовни одрази поретка свијета. Ту се укључујемо у четвороструку оријентацију, стране свијета, годишња доба, мисао о центру, активној празнини или паузи... Мандале и праузори облика код мене су подстакли и ретроактивни однос према мојим раним радовима, као једној од важних константи у континуитету и настанку слика, цртежа и акварела.“
То повратно дејство „Структуре камена“ (1978), које подсјећа на пергамент минулог доба, и низа других, овом приликом одабраних, радова: „Унутрашњи предјели“ (1982), „Кућиште осаме“ (1984), „Поетика простора“ (1986), „Неболоман“ (Ел Греку, 1994), „Искричава свијест“ (2001), „Ломна линија“ ( 2006), до „Скровите поруке“ (2012), и даље, ближе ка нама, свједочи о геометрији настанка и нестанка Караџићевих облака и облика. Нјеговом духовном колажирању лица успомене између меморије тла и калиграфије сна.
Бављење умјетношћу за Драгана Караџића није ни бијег од краја, ни повратак на почетак, стваралаштво је његов начин живота. Језиком апстрактног ликовног говора, одступањем од „описности или уже везаности за мотив, односно отклањање изравније миметичности или иконичности“, као да нас уједно и упозорава да такво умјетничко трагање води још дубље у сопствену и општу тајну живота од које би, на слици „могла остати само далека асоцијативна нит или (можда аморфна, али стога не мање потицајна) клица разведених просторних интуиција“ (Мароевић, 2019).
Познато је да најситнији остаци праисторијских ликовних творевина, древног Египта, Византије... зраче пуни садржај и физичку цјеловитост умјетничког дјела. Умјетник је онај који влада цјелином ствари и у оквиру фрагмента, и у најситнијем оку кадра.
За Драгана Караџића закон цјелине - смисао је живота. Нјегову линију на слици можемо брисати и прекидати, међутим, она ће увијек бити „цела лепа“, како то у Предговору Антологије новије српске лирике, за пјесму, каже Богдан Поповић. Све је у пјесми, као и у слици подређено осјећањима. Умјетник је достојан дивљења, управо зато што посједује ту способност да својим расположивим стваралачким средствима убризга своје осјећање у простор цјелине.
Апстрактни језик слике, или како то аутор у једном од разговора наводи „живи преображај“, попут облака који пролазе и плове, прати ритам форме пиктуралног, које се са цртачким структурама утапају и растачу у тијело слике.
Називи слика не појашњавају него наводе на могуће читање: Коса мисао, Поглед изнутра, Падине музике... Они имају лирску конотацију и у вези су са комплекснијом природом радова обојених медитацијом, поезијом, есејистиком, литратуром. Тиха молитва пред платном.
Умјетност као одговор, а не питање: „Када извршимо формалну анализу Караџићевих радова јасно ћемо препознати непредстављачки и антимиметички карактер његове естетике, изразиту дистанцу од опонашања а чврсту логику самосталног организирања елемената. Али, метафорички казано, природа избачена на врата може ући кроз прозор...“ (Мароевић, 2019)
Караџићева посвећеност стваралачком раду непрекидно држи његово биће у неизвјесности, али упркос свему умјетност уноси у њега животни поредак, мир и равнотежу.
„Понекад смо у ситуацији да нас боја и неки већи креативни помаци “заведу“, учине нашу психу, кроз игру опуштенијом. Наравно да преовладавају они креативни и одлучни помаци, они се некад тихо поткрадају, некад нас уздигну, изнесу неку виталистичку енергију, ведрију и оптимистичкију страну, изван професионалних и животних чињеница. Такође ми се чини да је та граница ведрине и оптимизма „без покрића“, у слици, јача од живота...“ (Караџић, 2018)
Драган Караџић једноставно, живи своје дјело.
Др Милун Лутовац
