Општина Бар је реализацијом пројекта изградње спомен комплекса на мјесту некадашњег концентрационог логора из другог свјетског рата, изразила моралну обавезу и поштовање према логорашима и стријељанима 25. јуна 1943.године.
На мјесту страдања налази се сада знамен достојан поштовања догађаја из прошлости, који одаје почаст свима који су часно гинули за Црну Гору.
Извођач радова била је компанија „ Ђокић Гроуп“ доо из Бара. Будући да спомен комплекс трајно обиљежава сјећање на догађај из наше историје, он има и посебан умјетнички израз.
Повод за нас разговор је млада баранка Аниса Ђокић, студент на Факултету ликовних умјетности на Цетињу, која се образује на студијском програму вајарство, а извршни је директор у компанији „ Ђокић Гроуп“ доо из Бара.
- Видимо посебно Ваше задовољство због изградње спомен обиљежја. Како сте се пронашли у овом пројекту, а како у умјетничком изразу Вашег будућег позива?
Аниса: Прво желим као грађанка Бара да изразим дубоко поштовање и истакнем да имам јаку емоцију поводом отварања спомен комплекса који нас подсјећа на болни догађај из другог свјетског рата, а представља понос нама суграданима што је наш град, реализацијом пројекта Општине Бар, овим одао почаст херојима тога рата. Спомен-фонтана је израз вриједности, јер нас прошлост подсјећа да се суочимо са истином, а подстиче да снагом друштва треба да градимо свијетлију будућност. Посебну имам емоцију сто је наша компанија била изводач радова овог значајног пројекта. Ја сам извршни директор у компанији „ Ђокиц Гроуп“ доо, коју су 2003.године, основали мој отац и покојни дед, који је радио у градевинарству у СР Нјемацкој од 1970.године, када је и започет нас породични бизнис у области градевинарства. Дед је поставио темеље ове дјелатности. Своја знања пренио је на мог оца који нас учи на темељу дугогодишњег искуства у грађевинарству како да радимо у оквиру наше компаније коју нам је повјерио, а он се бави пољопривредом, маслинарством и активно је укључен у политику. Привлаче ме сви облици умјетности, а градевинарство је умјетност извођења радова и реализације пројеката. Бити умјетник, значи да својом креативношћу реализујеш идеју коју имаш, да ствараш и изражаваш оно према чему ће други људи да изразе своју емоцију.
- Да ли сте Ви у овом пројекту изградње спомен- фонтане уносили свој умјетнички израз?
Аниса: Будући да сам студент друге године на Факултету ликовних умјетности на Цетињу, за мене је била част и посебно задовољство што сам кроз рад у оквиру наше компаније, помагала свом оцу, са својом старијом сестром Бјанком и наша три брата у процесу обраде камена за спомен-фонтану и за све неопходно у процесу овог, за нас великог изазова. Када сам посматрала величанствено отварање овог спомен обиљежја, посебну емоцију изазвале су ми државничке почасти Предсједнику ЦГ, и присуство предсједника општина Подгорице, Даниловграда, Цетиња и Улциња, које су ме подстакле на моје интимно размишљање на коинциденцију, јер је процес саме изградње управо везан за ове општине из којих су дошли њихови представници. Процес изградње је инициран и реализован од стране наше општине. Мој најстарији брат Касем, студент Градевинског факултета у Подгорици управо је обезбиједио камен за спомен-фонтану из Улциња, који је резан у Даниловграду, а старија сестра Несла и ја студенти смо на Цетињу. Ово моје интимно право на размишљање о случајности, наводи ме да кажем да је срећа појединца немогућа без других људи. Кроз реализацију овог пројекта, имала сам част да пратим како у оквиру извођења радова наше компаније, г-дин Игор Милошевић архитекта из Општине Бар, своје идејно рјесење спроводи кроз постовање прописа и правила своје струке у датом пројекту и реализује исти. Представљало ми је част и задовољство видјети посвећеност професији и како се на прави начин кроз смјернице прати и реализује пројекат, односно идејно рјешење. Резултатом оваквог ауторског дјела да кажем, а ми кроз извођење радова, заокружили смо укупни процес.
- Зашто је битно да радите посао који волите?
Аниса: Навикла сам да радим с’љубављу јер ме отац тако научио. Он је својим радом нама, својој дјеци, давао узоран примјер како само посвећеност у ономе што радите, може бити продукт вриједности живота. Поносна сам на њега, јер слободно могу казати да „што му очи виде, то му и руке направе“. Научио ме да вјерујем у себе, будем јака, имам свој циљ, али и да знам препознати тренутак када ми је потребна помоћ. Рад ми помаже да јачам самопоуздање, мотивише ме и даје ми храброст да пробудим своју креативност и вјерујем у своје снове, али и да будем сопствени критичар и надзор својих поступака.
- Како Ви дозивљавате спомен фонтану из визуре умјетника и на који начин анализирате њен облик и положај у простору?
Аниса: Визуелни ефекат преливне спомен-фонтане у свом реалитету у којој доминира кугла, због свог облика асоцира на постојање као симбола кретања и протока времена. Изградња спомен- фонтане на сваком простору представља обавезу и посебну инспирацију за ствараоца који треба да оживи сјећање и никад заборав код оних који имају срце. Посебна је њена вриједност са аспекта духовне инспирације која вас наводи на размишљање да се поштовање заслужује, да они који поштују не заборављају, а да било који облик уништавања не смије бити одраз цивилизованог друштва у систему вриједности здраве друштвене заједнице.
- Зашто сте се опредијелили за вајарство као израз умјетности?
Аниса: Волим вајарство које је реакција једног ствараоца у својој машти, да пренесе оно о чему размишља у облику који ствара, урезује у материјалу свој поглед на свијет. Кроз вајарство обликујемо идеје на материјалу, а облицима додајемо вриједност простору у којем се налазе облици наших умјетничких вриједности. Овај студијски програм нам омогућава да развијемо своје осјећаје за материјал, простор, креативност руку и да изразимо своје дубоко осјећање. Уносити своје осјећање, значи пробудити запашања других људи и њихову реакцију на наш таленат.
- Будуци да млади умјетници са насег простора маштају да себе кроз свој умјетнички израз опробају у иностранству, да ли Ви размишљате о томе и шта мислите како се гледа на наше умјетнике у Црној Гори ?
Аниса: Бићу искрена, много ми је битније како ми гледамо на нашу Црну Гору. Резултат оваквог мог приступа, јесте да је суштина емоција коју имам према својој земљи у којој сам рођена и живим, а дубок израз мог поштовања одраз је емоције мојег оца према Црној Гори. Отац нас је упућивао да кроз сопствени рад стварамо себи услове за добар и квалитетан живот у својој земљи. Умјетнички одраз јесте дубока интима нас будућих ствараоца, али мишљење мојег оца, за мене има посебно значење, а велики морални утицај на моје погледе на рад и живот. Постоје људи у животу чије руке буду наш ослонац, заштита и за вас посебна инспирација. Оно што стварају,остаје у њима, специфично је и ничије више. Такве су биле руке мојег покојног деда. Ту су и неизбрисиве успомене на све што нам је причао о зивоту и раду. Нјегов частан живот и вриједан рад у области грађевинарства, за мене су подстицај и перманентни изазов, а сјећање на њега неизбрисив је траг вриједности традиционалног човјека са ових простора, који је обиљежио свој тежак радни вијек у СР Нјемачкој, али срцем и душом дубоко остао везан за Црну Гору и наш град. За мене је потпуно природно да размишљам о стваралаштву у нашој земљи.
- У чему проналазите инспирацију за вриједан рад, посвећеност студијама?
Аниса: Своју инспирацију проналазим у љубави према својој бројној породици. Случајности не постоје, а вријеме ће показати да ли је сензибилитет моје три старије сестре и мене према различитим облицима умјетности, имао значење да ништа није случајно. Умјетност вас по нечему разликује, али изражени осјећај заједништва нас код људи препознаје, чврсто нас везује и неодвојиво спаја са наша три млада брата. Најстарији брат Касем студира Грађевински факултет у Подгорици, а млађа браћа су, Рамо у средњој економској, а Амин у основној сколи. Без обзира на њихову младост, активно су били укључени у процес рада изградње спомен-фонтане.
- Како су Вас прихватили на Факултету ликовних умјетности на Цетињу и како доживљавате тај град?
Аниса: Част ми је да је моја одлука везана за Цетиње, пријестоницу која је уздизала планетарно просторно малу, али духовно, културно и државно узвишену Црну Гору.
Савладати нови почетак, тежак је био свакако, јер сам се први пут на неко вријеме одвојила од своје породице. Природно је што сам осјећала страх због нове средине, непознатих људи, али када се испуне ваша очекивања, у вама се пробуди заинтересованост да постанете још богатији за нова знања, искуства, пријатељства, што у вама буди ентузијазам. Имам изузетне колеге, добре пријатеље и срећна сам. Сви су ме лијепо прихватили, јер ви на Цетињу осјећате припадност, заједништво, препознајете добру намјеру људи која нама баранима много значи. Град у којем сам рођена, под планином Румијом, поносно се дичи својим складом народа различитих вјера и нација, као и мирисом чудноватих стабала маслина, симбола мира. Исто тако као што Цетиње, под Ловћеном шири мирис цетињских липа с’ Балшића пазара, слободарску традицију и приврженост људима. Желим рећи и да се са Цетиња, некако посебно воли наша Црна Гора.
Посебна ми је част истаћи посвећеност свих професора, њихову оријентисаност, да кроз теоретско и практично знање, обликују нас студенте у будуће визионаре и умјетнике. Морам похвалити рад и захвалити се руководству Факултета и свим запосленима за разумијевање потреба нас студената. Овом приликом желим да се захвалим „Брку“, како га ми студенти зовемо, запосленом на портирници Факултата, који ме добротом својом орасположи. Уз уважавање свих и захвалност, увијек постоји неко којег човјек издвоји. Када сте запослени у некој институцији, ваша је дужност професионална посвећеност раду, јер се она подразумијева, али ако својом добротом ширите позитивну енергију кроз рад, онда је то ваше средство за постизање среће код других људи.
- Која би била Ваша порука за крај овог разговора?
Аниса: Користим прилику да позовем наше суграђане да обиђу спомен комплекс који нас трајно морално обавезује да се подсјетимо на догађај из прошлости и опомиње да треба да градимо лијепу будућност и просперитетно друштво. На нама је да пронађемо вољу и мотивацију да истински више и много боље разумијемо једни друге и да на вријеме схватимо смисао живота. Лјудски живот има само смисао када живимо у миру, љубави, међусобном уважавању, када је чојство да штитимо друге од себе, а наша заједничка снага друштва представља јунаштво да чувамо своју земљу.
Са аспекта погледа на умјетност, сматрам да је сваки човјек умјетник ако вриједно ради и ствара, јер на тај начин само постаје продуктиван члан друштва. Лијепа стваралачка дјела нас инспиришу, људи им се диве, али добра дјела човјека се памте, поштују и никада не заборављају.
